Пискарања

Дошао је и тај Бадњи дан. По дугогодишњој навици, долазе нам кумови, породица и пријатељи у стан. Послужење, вино, музика. Ујутру се иде до села у вински подрум, па за бадњак, ораси и новчићи су свуда, све по некој назови традицији. А онда кад се попије тих 25 купљених литара вина, па кад се начне и ово што су гости донели, постаје мало мање традиционално. Музика се мења, крећу хитови за широке народне масе, ’’Зек, зек, да л’ д’ умрем’’ и остало. Чаше се разбијају, црно вино просипа, игра се са туђим женама. ’Класична фешта.’

Кад се приближи поноћ, крећемо у цркву. Мислим биће доста људи, више него недељом на литургији, али ништа посебно. Међутим, у једној од 10ак цркава колико имамо у граду, не може да се уђе. Оба улаза су потпуно блокирана. Осврћем се мало око себе, посматрам гужву и имам шта да видим - пијани тинејџери, родитељи који вуку малу децу са собом (којима је време за спавање увелико прошло, ипак си од 5 година још увек мали за поноћну службу), девојке уверене да су изашле у град, фризура, шминка, минђуше и бунда су на месту, а старији људи, и они редовни у цркви не могу да уђу. Сад је то постала мода, ало! Хајде да одемо до цркве, бићемо виђени. Ено га Маре, идем да га цмокнем. Ијаоо стигла ми је порука, прочитаћу је, нема везе што се крстим другом руком и мумлам речи молитве коју наравно не знам. Лепо смо се провели, баш, баш.

Како ноћ одмиче, почиње да ми вибрира мобилни. Углавном су у питању стихови скинути са интернета, или прослеђене песмице, километарске поруке које стварно не могу да читам у 4 ујутру. А понеко пошаље и ’Срећан Божић’, па одкад се то молим лепо честита? Мислим да су две речи - Христос се роди - сасвим довољне.

После ручка сам се улоговала на Фејсбук. Скролујем низ почетну страну, и читам статусе ’извукла сам динар из чеснице’, ’добио сам већи део колача’, ’ћурка је укусна’, ’било је до јаја синоћ у цркви’. Све то прате линкови песама Баје Малог Книнџе, постављени од стране људи који имају потпуно супротна уверења од оних из његових песама, али то је тотално небитно, сви смо ми огромне патриоте при празницима.

Уместо што сте се исељачили за ова два дана, могли сте да прочитате негде или евентуално да питате бабу, деду да вам кажу како се прославља Божић. Заправо, један породични ручак би био сасвим довољан, али како то објаснити овим модерним генерацијама?

Било како било, мир Божији, Христос се роди. 

Заиста ми не треба пуно да будем срећна. Само мир. Дан који прође без свађе, драња, трескања и пакости, за мене је срећан. Зато волим да будем сама. Онда могу да се препустим свом свету. Шетам по стану и осећам мирисе свеже опраних завеса, тек стављеног шанел парфема моје мајке, мешавине дуванског дима и паре која се шири из рерне. Опуштено седим на поду, цртам и грицкам кикирики. То је за мене спокој.

Али какав је то дан ове моје породице Адамс који прође без тензије? Изашла ми је алергија, и кућног љубимца (зеца Перу) дала сам баби, да га чува на 2 недеље док ме не прође. Заволела га је, али наравно да ме је напала одмах са прага, почела да урла, да прети да ће да га баци у контејнер, а мене слала тамо одакле сам изашла пре доста година. Побогу жено, имаш 77 година и још увек ниси научила да даме не псују.

Сматрам да све може да се реши разговором, под условом да обе стране лепо саслушају и кажу све што имају. Нема потребе за драмом, свађом, циком и вриском. Заиста ме боли глава од свега тога. Кад би се само неко потрудио око нечега што није његово сопствено дупе, све би било толико лакше. Огорчена старица би могла да дође да ме научи да правим облатну рецимо, уместо да ме псује и прича простоте и вулгарности које чује на Пинк телевизији.

Али наравно, не ограничава се она на псовању породице, то се проширило. Подразумева се да се највећи део сручи на мене, најмлађа сам, је л’ да. Никад нећу да заборавим моменат када је наша дугогодишња пријатељица, коју смо баба, мајка и ја среле на улици рекла да жури кући, пошто је 6 сати а још увек није скувала ручак, муж ће да седи гладан, пу, пу, не дај Боже. Баба се само продрала на њу ’’Реци му ’ево ти пичка’, кад ти тражи ручак, а не да се пренемажеш ту’’. Жена је отишла згранута, а баба се поносно смејала. Баш је добра фора, зар не?

Нисам најлепша. Нисам најбоља. Нисам најпаметнија. Али нисам као друге. 

Плачем. Не због тога што немам, научила сам да живим са тим. Постоје бољи од мене, али сам захвална онима који су увек ту поред. Који не гледају мане које имам, већ им је битан онај мањи број врлина. 

Сањам. И трудим се да снови постану стварност. Небитне гурам од себе. Терам срећу да ми се осмехне. Нисам дрска, али немам времена да причам о глупостима. Када одлучите да причате о томе како сам љубоморна, дајте ми добар разлог - на кога да будем?

Понашам се незрело? Да, волим да скачем улицом, певам кад сам срећна и вриштим кад осетим потребу за тим. И волим да седим код тате у крилу.

Не јављам се свима? Не, неки то не заслужују.

Трезна мислим, пијана говорим. Разочарам се, узвратим ударац и наставим даље. Изгубим неког, добијем другог. Грешим, човек сам. Али ја бар уживам! 

Кад не видиш крај,

и кад светлост је мрак,

где ти је рај?

Шта ти је знак?

Да си слободан.

Причаш о том осећају.

Летиш, па паднеш.

И опет устанеш.

И нећеш све да ти дају,

хоћеш нешто и сам да узмеш.

Али, кад упериш прстом,

неко ти опет држи руку.

И шта да изговориш?

Чујеш само неподношљиву буку.

Али лепо је ту, у сну,

док живиш у пупку света.

Као маховина, доле, на дну.

Бежећи од слобогног лета.

Кад не видиш крај,

кад светлост је мрак,

где ти је рај?

Шта ти је знак?

Да си слободан.

Али кад црно је све, сети се.

У ПОНОЋ ПОЧИЊЕ ДАН. 

Био једном један Лазар, поред њега Милош, заједно сви на бојном пољу са још пар јунака. Дали су свој живот за отаџбину, срљали у сигурну смрт за слободу следеће генерације. После њих је остао Марко, кажу био је краљевић. И он се борио за слободу, задавао муке душманима, и помагао свом народу. Било је то пре много година, песме и легенде су испричане стотину пута. На нама је да ли ћемо веровати у њих.

Толико црних дана и црних ноћи пролази вековима. Толико успаваних јунака, који никако да се пробуде из свог сна. Легенде постају све тише, песме се заборављају. Нама остаје да са сетом размишљамо о прошлости, враћамо филм на нека готово избледела времена. И да се надамо.

Надамо се Сунцу. Надамо се поветарцу који мрси косе девојака док насмејане играју коло. Надамо се да ћемо чути жубор реке и смех мале деце. Надамо се обновама наших цркви, повратку протераних. Надамо се зеленим пољима, свежем воћу, земљи која цвета попут нежног пупољка, сваким даном све лепша, већа и јача.

Уместо тога видимо поглед тужног човека. Поцрнела поља, сиво небо, и неке стране људе. 

Корачам кроз оно што је некада било градкси трг, пун људи и живота. На њему је сада само жена, у којој видим своју прошлост, своју садашњост и будућност, чији бол осећам. Тај бол ми навире у душу, облива ме попут хладног зноја, на лицу ми мами осмех патње док ми стеже грло.  Око ње је троје мале деце, у исцепаној одећи. Тату су изгубили, у тамо неком рату. Она ми говори да касним. Касним као речи оправдања за ова дуга корачања, бежања, сањања. Даље лутам завејана сопственим мислима. Скоро да стаје дисање.

Отварам очи. Рано је. Зарањам лице у јастук, трудим се да заборавим ову слику, да је избришем из главе. Осећам речи како струје, осећам дан како свиће, како се буди. Заробљена, ногама у земљу, рукама у сунце. Помишљам колико милиона тако клацка, беспомоћно, са жарком жељом за променом. И смејем се. Смејем се тежини те празнине.

Држани смо у магли. Не видимо светлост, само бескрајну таму. Напипавамо пут. Можемо да видимо само своје шаке како траже излаз. Али, ако би се сви ухватили за руке и заједно закорачили у ту маглу, врло лако би изашли из ње. Са братском душом поред себе, јунацима са леве и десне стране, са 9 милиона срца која куцају за исто - слободу, уз речи мајке : ’’Хајде чувај ми их Боже’’. Са њима можемо све.

Отвориће се рај, кад се ’небески народ’ сложи, док поносно хода улицама своје душе, дајући све за свету земљу и спокој свих светих предака. Својој мајци вечно одани, са крстом око врата, на крилима победе. Двоглави орао нека лети небом, уз звона светих манастира, осмеси деце нека га прате. Нека Обилићи галопирају уз звуке трубе, док се иза њих чује песма сваке Косовке девојке. Сва тама ће нестати из душе Србије, која је њен најлепши део, а на Видовданско јутро, Сунце ће сијати јаче него икада пре, док га посматрају породице на окупу.

Биће једном један Лазар, а поред њега Милош. После њих остаће Марко, причаће се био је краљевић. А све песме и легенде из дубине душе испричаћемо још стотину пута.

Само ретки виде моје право ја. А сви остали само оно што сам ја изабрала да покажем. Има толико тога још о чему немате појма. И ја сам саградила тај зид. Не да блокирам све, већ да видим коме довољно значим и ко ће га прескочити. А моје име мора да је толико укусно кад је вечито у вашим устима. И онда сам да сам нешто, кад ме чак и људи које не познајем мрзе. Треба једном у мојој обући да прошетате па да ми судите. А, у ствари, ко сте ви уопште па да ми судите!? Нисам савршена и не желим да будем. Али пре него што уперите своје прсте у мене, будите сигурни да су ваше руке довољно чисте. Једноставно вас не волим. Неки мисле да сам луда и дебил, али моја стварност је само другачија од пишљиве ваше.

И зависни мрзе само ствари које не могу да имају и људе на чијем месту никада неће бити. А знате шта? Завист је болест. Док то не схватите, само наставите да кењате. Можда једном, за неких 30 година и кажете нешто паметно. Али девојке као ја не свраћају више ту толико често. Морате да научите да ме волите и поштујете, јер ако ме мрзите само губите ваше пишљиво време. Јер не можете да ме победите, а камоли да ми се придружите. И само желим да кажем да како те људи третирају - то је њихов проблем, а како ти одреагујеш, то је твој...