Кад не видиш крај,

и кад светлост је мрак,

где ти је рај?

Шта ти је знак?

Да си слободан.

Причаш о том осећају.

Летиш, па паднеш.

И опет устанеш.

И нећеш све да ти дају,

хоћеш нешто и сам да узмеш.

Али, кад упериш прстом,

неко ти опет држи руку.

И шта да изговориш?

Чујеш само неподношљиву буку.

Али лепо је ту, у сну,

док живиш у пупку света.

Као маховина, доле, на дну.

Бежећи од слобогног лета.

Кад не видиш крај,

кад светлост је мрак,

где ти је рај?

Шта ти је знак?

Да си слободан.

Али кад црно је све, сети се.

У ПОНОЋ ПОЧИЊЕ ДАН.