Њему нећу да се јавим, знаш. Он ме је солидно повредио, типа заклао, исцедио живот из мене, закопао, откопао, попишао и опет закопао, засадио коприву, запишао је и нестао.

Мислим било је слатко на почетку, па се после претворило у ролеркостер за пакао, после њега сам пукла. Уништио ме је, емотивно сјебао, лагао ме је као браћа Грим заједно, психички сам била покошена као пола Холивуда, исто толико срања направила.

А немам кратке њубавне приче, све романи, на крају сузе, фали само нечија трагична смрт, главног мушког јунака ако је могуће.

После овога је дошао следећи, у ствари он је увек некако био ту, не знам, па је и то пропало, али остао је посебан. Кад се сетим какав смо спој били, прође ми само кроз главу СА ТОБОМ САМ ИМАЛА СВЕ И СТИД И ГРЕХОВЕ САД ЕВО ПИЈЕМ ЛЕКОВЕ.

Недостаје ми, нервира ме, свиђа ми се, љубоморна сам, желим га, тукла бих га, мазила бих га, излуђује ме, одушевљава ме, волим га. Уђе он тако у моју главу, као сад на пример, појебе хаос који је ту већ био, остави опушке својих цигара, сумњу хладну као нож и нестане.  

Нема он никакве везе са овим првим, али је некако дошао после њега, мрзе се они наравно, али се некако међусобно допуњују, то што ми овај није радио, ради овај, на шта ме први није натерао, други ће, и схваташ већ поенту. Не знам, заувек ћу ићи у круг изгледа, тонући све дубље у лажи, мазања и илузје, док се не изгубим скроз па да видим ко ће од њих да ме посећује?

Ни један вероватно. Јуриће нове девојчице. Али тако то иде, јебига.