Пискарања

Њему нећу да се јавим, знаш. Он ме је солидно повредио, типа заклао, исцедио живот из мене, закопао, откопао, попишао и опет закопао, засадио коприву, запишао је и нестао.

Мислим било је слатко на почетку, па се после претворило у ролеркостер за пакао, после њега сам пукла. Уништио ме је, емотивно сјебао, лагао ме је као браћа Грим заједно, психички сам била покошена као пола Холивуда, исто толико срања направила.

А немам кратке њубавне приче, све романи, на крају сузе, фали само нечија трагична смрт, главног мушког јунака ако је могуће.

После овога је дошао следећи, у ствари он је увек некако био ту, не знам, па је и то пропало, али остао је посебан. Кад се сетим какав смо спој били, прође ми само кроз главу СА ТОБОМ САМ ИМАЛА СВЕ И СТИД И ГРЕХОВЕ САД ЕВО ПИЈЕМ ЛЕКОВЕ.

Недостаје ми, нервира ме, свиђа ми се, љубоморна сам, желим га, тукла бих га, мазила бих га, излуђује ме, одушевљава ме, волим га. Уђе он тако у моју главу, као сад на пример, појебе хаос који је ту већ био, остави опушке својих цигара, сумњу хладну као нож и нестане.  

Нема он никакве везе са овим првим, али је некако дошао после њега, мрзе се они наравно, али се некако међусобно допуњују, то што ми овај није радио, ради овај, на шта ме први није натерао, други ће, и схваташ већ поенту. Не знам, заувек ћу ићи у круг изгледа, тонући све дубље у лажи, мазања и илузје, док се не изгубим скроз па да видим ко ће од њих да ме посећује?

Ни један вероватно. Јуриће нове девојчице. Али тако то иде, јебига.

Размажена сам, а он је тврдоглав, баш смо се супер нашли, зар не?

Ти да заменимо улоге не би издржао ни минут на мом месту, веруј ми. Можеш само да ми даш руку, па да се водимо кроз ову вукојебину од живота. Али не, ти имаш још више поноса од мене, па ћемо увек све да прећутимо.

Ја имам свој Твитер, своје свеске, и помало овај блог, ти имаш сопствене начине да се издуваш и побегнеш од стварности и тако већ пар година. Највише волим кад ми кажеш ’А можемо и заједно..’, и наравно да нећу да те одбијем. Ствари које ме наводе да урадим неку глупост су ми увек причињавале велико задовољство. И ти ме наводиш да правим глупости.

ТОЛИКО труда уложим да не видиш колико се трудим око тебе. А ти си таако арогантан, у исто време и невероватно привлачан. И увек претерујеш, не знаш да станеш, не можеш да се смириш. Најгоре је што сам ја поверовала у ту твоју причицу, па је свако вече премотавам по глави, док не заспим, са све твојим именом на уснама, и твојом сликом на позадини телефона.

Како смо се само волели, као да смо знали да се више никада нећемо волети. Али није битно шта се десило, битно је шта ће тек да се деси, како да се ослободим ове опседнутости, како да престанем да те ОВОЛИКО волим??

Сутра ћу све небитно да му испричам, и све битно прећутим, као и обично. И тако до краја. 

Направим неку глупост понекад да ми не би било досадно. Мени су моје глупости баш супер. Посебно све оне грешке, и сви они који су ми били грешка. Гледам да се не кајем ни због чега, по принципу - ако ми је у том моменту било лепо, значи нисам погрешила што сам то урадила. И опет бих.

Могу ја да се правим до сутра да ћу да окренем нови лист од понедељка, рукопис ће ми увек остати исти, и то је океј. Колико ми је старијих рекло да се зајебавам сад док је време, да је њима жао што нису више глупости направили у мојим годинама. И држим се тога.

Ја кад год покушам да пробудим ово дете у себи оно ми каже ’ево мама сад ћу, још само 5 минута’, и ето. 

Шта сам све радила из пристојности, неки не би ни за хонорар, и онда ми је синуло - УЖИВАЈ МАЛО. А за све ове бабе што ми причају да у ЊИХОВО ВРЕМЕ то тако није било, ајде се ви лепо вратите у ваше време без ТВа, хиспано-турских-индијских серија и лекова за притисак па да вас видим!?

Укапирала сам да, ако желите да будете срећни морате да завршите започете ствари -флашу вина, кутију лекова, штанглу чоколаде, до пола испушен џоинт. И онда је океј.

По мени је сасвим океј претерати, само пазите да не претерате у претеривању. 

Колико сам само пута чула оно ’паметнији попушта’, и ’компромис је кључ добре сарадње’. Другим речима, боље пакт него рат. Треба прећутати, сложити се, покорити, све у циљу да се избегне свађа.

Некад нам једноставно пријатељство или веза превише значе и не желимо да се упустимо у расправе, из страха да ће нас то довести до прекида односа. Углавном се трудимо да сачувамо нешто што је већ на измаку, и онда прећутимо и оно што можда не би требали.

Често затекнем себе како спуштам главу и гризем се за усну, ’жао ми је, дружимо се већ 10 година, не могу то да јој кажем, повредићу је..’. И онда се бес полако скупља у мени, једна ствар се ниже за другом, очи одбијају да зажмуре у неким ситуацијама.

Постајем роб тог пријатељства из страха да га не сахраним. 

Сваки пут кад потпишем тај пакт, пристанем на неки компромис, то све више и више отежава ситуацију. Кад-тад ћу морати да кажем све што се у мени гомила толико времена, што ће засигурно довести до рата из ког неће изаћи ни један победник, већ ће остати само хиљаду порушених кула.

А опет, константни мали ратови ће исто тако временом порушити куле.

Питање је шта је боље, пакт или рат? 

Моја супермоћ је да задржим сваког мушкарца. Шалим се, бесмртна сам.

Тако понекад чујем песму која ме подсети на ту и ту особу, тај и тај тренутак па мало премотавам сећања по глави. Дођем некако и до бивших, мада се трудим да их заобилазим било у глави, било на улици. Углавном размишљам о томе како и зашто се распало, мада схватам да зато што имам став, понос и принципе, зато и немам ништа друго.

Нисам толико јака на речима да ти кажем да сам слаба на тебе, али сам зато јака на писању порукица у пола ноћи кад ме ухвати нека носталгија, макар се после гризла недељу дана због тога. Не волим да причам о неким особама. Лажем, не волим да причам о својим осећањима према неким особама, углавном о једној, тј једном. Вероватно зато што ви сви толико боље од мене знате шта ми се дешава, а лекције стварно не желим да слушам, иначе бих причала са мајком.

Нормално да ми се свиђа, је л’ знате какав је, ало? То не значи да ћу покушати ишта наравно, не желим да сахраним пријатељство које већ пропада. Само понекад волим да размишљам о томе, иако никад не бих признала чему се надам заправо.

Тако ми се сере од ове жене у мени, али не могу да је склоним никако. Ипак, трудим се да ми понос увек буде важнији од емоција, где год ме то довело, је не желим да се спуштам више уопште.

Јесте да велика моћ заслужује велику жртву, али неке ствари су за мене малтене свете, и неких ствари се никада не бих одрекла па макар било због њега. Не могу то да објасним, с обзиром на то колико ми се мисли супротстављају међусобно, али не могу баш све да урадим. Можда једног дана. Сад још увек не. 

Некад помислим да се жене друже само да би сакупљале материјал за каснија оговарања и пљувања. То се може протумачити као љубомора, ривалитет, злоба, или нешто четврто, али никад се не може потпуно објаснити.

Рецимо, шета се Теа градом, сретне Мицу, Цицу, лице јој се озари, *мвах мвах*, настави даље и шатро ставља прст у уста, као повраћа јој се, уз обавезан коментар типа ’дроља’.

Најпре Кићи, Тићи, помогне да смува дечка, да би наредна два месеца детаљно описивала по чему се може закључити да је дотична веома дружељубива кад су мушкарци у питању. Исту ће тешити када раскину, док успут преврће очима и шаље Мици, Цици, поруке о тотално аут одевној комбинацији Киће, Тиће.

Често се може чути реченица ’Слободно ми реци, нећу никоме да испричам’, док у исто време твитује о томе.

Кића, Тића, Мица, Цица и Теа су најбоље другарице, али чим нека од њих није присутна, њених 5 килограма вишка и прекратка сукња су моментално на тапету. О лошем избору момка да и не говорим.

На питање зашто иду сваки дан на кафу, ако се не подносе, одговориле су да ја то не бих разумела. У праву сте, не разумем. 

’’Никада не очекуј да се нешто догоди, боље бити изненађен него разочаран.’’

А да ја вас питам, шта је са оним стварима које не очекујеш, а разочарају те тако јако, да не можеш да се повратиш после тога? Шта је са оним људима који причају једно, раде друго, па после причају нешто треће? Шта је са такозваним друговима који су спремни да те зајебу као ништа због тамо неке везе? Шта је са мушкарцима који се понашају као најгоре алапаче, илити боље речено АТЕНШН ВХОР? 

Лепо се напуцаш разно-разном хемијом, свака пета реч ти је ’теретана’, обучеш се онако како мислиш да је ИН, бацаш стотине евра на гардеробу, кад изађеш мораш да будеш у сепареу, и да пијеш виски јер си сељачина. 

Онда наваташ неку рибу, свидиш јој се на први поглед, док те не упозна. Таман се спремиш да је јебеш, кад, ОП, један викенд се убијеш од живота, дроге и алкохола, a другарицу не препознајеш, док бауљаш около.

После три дана раскинеш са том својом девојчицом, која после чује да си је преварио са другарицом, која је са њом много ближа него са тобом. Ти се наравно не сећаш ничега, али уместо да демантујеш све што се десило, ти изокренеш причу толико да испадне да те је твоја другарица спопадала, а ти јадан ниси могао да се одбраниш.

Посвађао си две најбоље другарице јер си сељачина, искомлексиран дечкић са трипом да си јако велики. А био си ми драг, мајке ми.

После свега тога, ти си зајебао свог најбољег друга. Зашто? ЈЕР СИ СЕЉАЧИНА.

А онда поред толиког недостатка морала и интелигенције, ти заиста приђеш својој другарици у граду, иако си се пре тога клео да си покушао да изгладиш њихово пријатељство. И после тога јој се не јављаш кад је сретнеш. Јер си сељачина, наравно. 

Сви филмови у којима играм су трагични, тако да нема шанси да и овај не буде, посебно с обзиром на то ко игра главну мушку улогу.

Морам бар некад да помислим да све што ради, ради искључиво мени у инат. А кад се неко прокурчи, онда не зна да стане, само иде напред, јури буквално главом у зид, а никад да се заустави. Једноставно се понавља и никад му није доста.

У својој глави замисли нешто, и то је то, крај, можеш да га дуваш. И кидам се, вриштим у себи, а не могу да изустим ни једну реч. Почињем да се тресем, срце ми убрзано лупа, уста ми постају сува.

И само ми преостаје да спустим главу и одем, поражена од нечег што је далеко испод мене. Трудим се да искулирам, смејем се, и трудим да не заплачем, а кад крене да ми прича нешто, само окренем главу.

Остаје ми да се питам како и зашто смо до тога дошли.

’’А кад ћеш ти да одговараш?’’

’’На Видовдан.’’ 

Сео је и почео да се смеје. Толико типичан одговор за неког од нас. Ми смо наравно почели да урламо и испуштамо неартикулисане крике, док је писао по табли. Чим се окренуо, умирили смо се.

’’Шта ме гледате, има неко неку идеју?’’

’’Има Питагора професоре.’’

И опет урлање. Наставио је да предаје, потпуно нас кулирајући. ’’Нацрташ кромпир, онда се прекрстиш, и нађеш синус и косинус.’’ 

Тог дана је каснио на час читавих 8 минута, што се дешава једном годишње. Вероватно је то последица недавне болести, због које је одсуствовао из школе читава два дана. Болница је примила безброј позива забринутих ученика који су се распитивали о његовом здрављу, чак је некима пала на памет прерана смрт нашег воњеног професора. Он се неуморно шетао у круг по кабинету, и рукама умазаним кредом додиривао столове, књиге, дневник, торбу, па чак и ученике. Свуда се налазе сабласни бели трагови, које са гађењем посматрамо.

Онда почиње да нам прича виц: ’’Једна плавуша каже да су јој украли ауто, друга каже да га је видела. Ова је питала да ли је запамтила ко је, а друга одговара да је записала број.’’ И почиње да се смеје. Нема потребе да кажем да га нико није разумео..

Дошао је и тај Бадњи дан. По дугогодишњој навици, долазе нам кумови, породица и пријатељи у стан. Послужење, вино, музика. Ујутру се иде до села у вински подрум, па за бадњак, ораси и новчићи су свуда, све по некој назови традицији. А онда кад се попије тих 25 купљених литара вина, па кад се начне и ово што су гости донели, постаје мало мање традиционално. Музика се мења, крећу хитови за широке народне масе, ’’Зек, зек, да л’ д’ умрем’’ и остало. Чаше се разбијају, црно вино просипа, игра се са туђим женама. ’Класична фешта.’

Кад се приближи поноћ, крећемо у цркву. Мислим биће доста људи, више него недељом на литургији, али ништа посебно. Међутим, у једној од 10ак цркава колико имамо у граду, не може да се уђе. Оба улаза су потпуно блокирана. Осврћем се мало око себе, посматрам гужву и имам шта да видим - пијани тинејџери, родитељи који вуку малу децу са собом (којима је време за спавање увелико прошло, ипак си од 5 година још увек мали за поноћну службу), девојке уверене да су изашле у град, фризура, шминка, минђуше и бунда су на месту, а старији људи, и они редовни у цркви не могу да уђу. Сад је то постала мода, ало! Хајде да одемо до цркве, бићемо виђени. Ено га Маре, идем да га цмокнем. Ијаоо стигла ми је порука, прочитаћу је, нема везе што се крстим другом руком и мумлам речи молитве коју наравно не знам. Лепо смо се провели, баш, баш.

Како ноћ одмиче, почиње да ми вибрира мобилни. Углавном су у питању стихови скинути са интернета, или прослеђене песмице, километарске поруке које стварно не могу да читам у 4 ујутру. А понеко пошаље и ’Срећан Божић’, па одкад се то молим лепо честита? Мислим да су две речи - Христос се роди - сасвим довољне.

После ручка сам се улоговала на Фејсбук. Скролујем низ почетну страну, и читам статусе ’извукла сам динар из чеснице’, ’добио сам већи део колача’, ’ћурка је укусна’, ’било је до јаја синоћ у цркви’. Све то прате линкови песама Баје Малог Книнџе, постављени од стране људи који имају потпуно супротна уверења од оних из његових песама, али то је тотално небитно, сви смо ми огромне патриоте при празницима.

Уместо што сте се исељачили за ова два дана, могли сте да прочитате негде или евентуално да питате бабу, деду да вам кажу како се прославља Божић. Заправо, један породични ручак би био сасвим довољан, али како то објаснити овим модерним генерацијама?

Било како било, мир Божији, Христос се роди. 

Заиста ми не треба пуно да будем срећна. Само мир. Дан који прође без свађе, драња, трескања и пакости, за мене је срећан. Зато волим да будем сама. Онда могу да се препустим свом свету. Шетам по стану и осећам мирисе свеже опраних завеса, тек стављеног шанел парфема моје мајке, мешавине дуванског дима и паре која се шири из рерне. Опуштено седим на поду, цртам и грицкам кикирики. То је за мене спокој.

Али какав је то дан ове моје породице Адамс који прође без тензије? Изашла ми је алергија, и кућног љубимца (зеца Перу) дала сам баби, да га чува на 2 недеље док ме не прође. Заволела га је, али наравно да ме је напала одмах са прага, почела да урла, да прети да ће да га баци у контејнер, а мене слала тамо одакле сам изашла пре доста година. Побогу жено, имаш 77 година и још увек ниси научила да даме не псују.

Сматрам да све може да се реши разговором, под условом да обе стране лепо саслушају и кажу све што имају. Нема потребе за драмом, свађом, циком и вриском. Заиста ме боли глава од свега тога. Кад би се само неко потрудио око нечега што није његово сопствено дупе, све би било толико лакше. Огорчена старица би могла да дође да ме научи да правим облатну рецимо, уместо да ме псује и прича простоте и вулгарности које чује на Пинк телевизији.

Али наравно, не ограничава се она на псовању породице, то се проширило. Подразумева се да се највећи део сручи на мене, најмлађа сам, је л’ да. Никад нећу да заборавим моменат када је наша дугогодишња пријатељица, коју смо баба, мајка и ја среле на улици рекла да жури кући, пошто је 6 сати а још увек није скувала ручак, муж ће да седи гладан, пу, пу, не дај Боже. Баба се само продрала на њу ’’Реци му ’ево ти пичка’, кад ти тражи ручак, а не да се пренемажеш ту’’. Жена је отишла згранута, а баба се поносно смејала. Баш је добра фора, зар не?

Нисам најлепша. Нисам најбоља. Нисам најпаметнија. Али нисам као друге. 

Плачем. Не због тога што немам, научила сам да живим са тим. Постоје бољи од мене, али сам захвална онима који су увек ту поред. Који не гледају мане које имам, већ им је битан онај мањи број врлина. 

Сањам. И трудим се да снови постану стварност. Небитне гурам од себе. Терам срећу да ми се осмехне. Нисам дрска, али немам времена да причам о глупостима. Када одлучите да причате о томе како сам љубоморна, дајте ми добар разлог - на кога да будем?

Понашам се незрело? Да, волим да скачем улицом, певам кад сам срећна и вриштим кад осетим потребу за тим. И волим да седим код тате у крилу.

Не јављам се свима? Не, неки то не заслужују.

Трезна мислим, пијана говорим. Разочарам се, узвратим ударац и наставим даље. Изгубим неког, добијем другог. Грешим, човек сам. Али ја бар уживам! 

Кад не видиш крај,

и кад светлост је мрак,

где ти је рај?

Шта ти је знак?

Да си слободан.

Причаш о том осећају.

Летиш, па паднеш.

И опет устанеш.

И нећеш све да ти дају,

хоћеш нешто и сам да узмеш.

Али, кад упериш прстом,

неко ти опет држи руку.

И шта да изговориш?

Чујеш само неподношљиву буку.

Али лепо је ту, у сну,

док живиш у пупку света.

Као маховина, доле, на дну.

Бежећи од слобогног лета.

Кад не видиш крај,

кад светлост је мрак,

где ти је рај?

Шта ти је знак?

Да си слободан.

Али кад црно је све, сети се.

У ПОНОЋ ПОЧИЊЕ ДАН. 

Био једном један Лазар, поред њега Милош, заједно сви на бојном пољу са још пар јунака. Дали су свој живот за отаџбину, срљали у сигурну смрт за слободу следеће генерације. После њих је остао Марко, кажу био је краљевић. И он се борио за слободу, задавао муке душманима, и помагао свом народу. Било је то пре много година, песме и легенде су испричане стотину пута. На нама је да ли ћемо веровати у њих.

Толико црних дана и црних ноћи пролази вековима. Толико успаваних јунака, који никако да се пробуде из свог сна. Легенде постају све тише, песме се заборављају. Нама остаје да са сетом размишљамо о прошлости, враћамо филм на нека готово избледела времена. И да се надамо.

Надамо се Сунцу. Надамо се поветарцу који мрси косе девојака док насмејане играју коло. Надамо се да ћемо чути жубор реке и смех мале деце. Надамо се обновама наших цркви, повратку протераних. Надамо се зеленим пољима, свежем воћу, земљи која цвета попут нежног пупољка, сваким даном све лепша, већа и јача.

Уместо тога видимо поглед тужног човека. Поцрнела поља, сиво небо, и неке стране људе. 

Корачам кроз оно што је некада било градкси трг, пун људи и живота. На њему је сада само жена, у којој видим своју прошлост, своју садашњост и будућност, чији бол осећам. Тај бол ми навире у душу, облива ме попут хладног зноја, на лицу ми мами осмех патње док ми стеже грло.  Око ње је троје мале деце, у исцепаној одећи. Тату су изгубили, у тамо неком рату. Она ми говори да касним. Касним као речи оправдања за ова дуга корачања, бежања, сањања. Даље лутам завејана сопственим мислима. Скоро да стаје дисање.

Отварам очи. Рано је. Зарањам лице у јастук, трудим се да заборавим ову слику, да је избришем из главе. Осећам речи како струје, осећам дан како свиће, како се буди. Заробљена, ногама у земљу, рукама у сунце. Помишљам колико милиона тако клацка, беспомоћно, са жарком жељом за променом. И смејем се. Смејем се тежини те празнине.

Држани смо у магли. Не видимо светлост, само бескрајну таму. Напипавамо пут. Можемо да видимо само своје шаке како траже излаз. Али, ако би се сви ухватили за руке и заједно закорачили у ту маглу, врло лако би изашли из ње. Са братском душом поред себе, јунацима са леве и десне стране, са 9 милиона срца која куцају за исто - слободу, уз речи мајке : ’’Хајде чувај ми их Боже’’. Са њима можемо све.

Отвориће се рај, кад се ’небески народ’ сложи, док поносно хода улицама своје душе, дајући све за свету земљу и спокој свих светих предака. Својој мајци вечно одани, са крстом око врата, на крилима победе. Двоглави орао нека лети небом, уз звона светих манастира, осмеси деце нека га прате. Нека Обилићи галопирају уз звуке трубе, док се иза њих чује песма сваке Косовке девојке. Сва тама ће нестати из душе Србије, која је њен најлепши део, а на Видовданско јутро, Сунце ће сијати јаче него икада пре, док га посматрају породице на окупу.

Биће једном један Лазар, а поред њега Милош. После њих остаће Марко, причаће се био је краљевић. А све песме и легенде из дубине душе испричаћемо још стотину пута.

Само ретки виде моје право ја. А сви остали само оно што сам ја изабрала да покажем. Има толико тога још о чему немате појма. И ја сам саградила тај зид. Не да блокирам све, већ да видим коме довољно значим и ко ће га прескочити. А моје име мора да је толико укусно кад је вечито у вашим устима. И онда сам да сам нешто, кад ме чак и људи које не познајем мрзе. Треба једном у мојој обући да прошетате па да ми судите. А, у ствари, ко сте ви уопште па да ми судите!? Нисам савршена и не желим да будем. Али пре него што уперите своје прсте у мене, будите сигурни да су ваше руке довољно чисте. Једноставно вас не волим. Неки мисле да сам луда и дебил, али моја стварност је само другачија од пишљиве ваше.

И зависни мрзе само ствари које не могу да имају и људе на чијем месту никада неће бити. А знате шта? Завист је болест. Док то не схватите, само наставите да кењате. Можда једном, за неких 30 година и кажете нешто паметно. Али девојке као ја не свраћају више ту толико често. Морате да научите да ме волите и поштујете, јер ако ме мрзите само губите ваше пишљиво време. Јер не можете да ме победите, а камоли да ми се придружите. И само желим да кажем да како те људи третирају - то је њихов проблем, а како ти одреагујеш, то је твој...