Размажена сам, а он је тврдоглав, баш смо се супер нашли, зар не?

Ти да заменимо улоге не би издржао ни минут на мом месту, веруј ми. Можеш само да ми даш руку, па да се водимо кроз ову вукојебину од живота. Али не, ти имаш још више поноса од мене, па ћемо увек све да прећутимо.

Ја имам свој Твитер, своје свеске, и помало овај блог, ти имаш сопствене начине да се издуваш и побегнеш од стварности и тако већ пар година. Највише волим кад ми кажеш ’А можемо и заједно..’, и наравно да нећу да те одбијем. Ствари које ме наводе да урадим неку глупост су ми увек причињавале велико задовољство. И ти ме наводиш да правим глупости.

ТОЛИКО труда уложим да не видиш колико се трудим око тебе. А ти си таако арогантан, у исто време и невероватно привлачан. И увек претерујеш, не знаш да станеш, не можеш да се смириш. Најгоре је што сам ја поверовала у ту твоју причицу, па је свако вече премотавам по глави, док не заспим, са све твојим именом на уснама, и твојом сликом на позадини телефона.

Како смо се само волели, као да смо знали да се више никада нећемо волети. Али није битно шта се десило, битно је шта ће тек да се деси, како да се ослободим ове опседнутости, како да престанем да те ОВОЛИКО волим??

Сутра ћу све небитно да му испричам, и све битно прећутим, као и обично. И тако до краја.