Колико сам само пута чула оно ’паметнији попушта’, и ’компромис је кључ добре сарадње’. Другим речима, боље пакт него рат. Треба прећутати, сложити се, покорити, све у циљу да се избегне свађа.

Некад нам једноставно пријатељство или веза превише значе и не желимо да се упустимо у расправе, из страха да ће нас то довести до прекида односа. Углавном се трудимо да сачувамо нешто што је већ на измаку, и онда прећутимо и оно што можда не би требали.

Често затекнем себе како спуштам главу и гризем се за усну, ’жао ми је, дружимо се већ 10 година, не могу то да јој кажем, повредићу је..’. И онда се бес полако скупља у мени, једна ствар се ниже за другом, очи одбијају да зажмуре у неким ситуацијама.

Постајем роб тог пријатељства из страха да га не сахраним. 

Сваки пут кад потпишем тај пакт, пристанем на неки компромис, то све више и више отежава ситуацију. Кад-тад ћу морати да кажем све што се у мени гомила толико времена, што ће засигурно довести до рата из ког неће изаћи ни један победник, већ ће остати само хиљаду порушених кула.

А опет, константни мали ратови ће исто тако временом порушити куле.

Питање је шта је боље, пакт или рат?