’’А кад ћеш ти да одговараш?’’
’’На Видовдан.’’
Сео је и почео да се смеје. Толико типичан одговор за неког од нас. Ми смо наравно почели да урламо и испуштамо неартикулисане крике, док је писао по табли. Чим се окренуо, умирили смо се.
’’Шта ме гледате, има неко неку идеју?’’
’’Има Питагора професоре.’’
И опет урлање. Наставио је да предаје, потпуно нас кулирајући. ’’Нацрташ кромпир, онда се прекрстиш, и нађеш синус и косинус.’’
Тог дана је каснио на час читавих 8 минута, што се дешава једном годишње. Вероватно је то последица недавне болести, због које је одсуствовао из школе читава два дана. Болница је примила безброј позива забринутих ученика који су се распитивали о његовом здрављу, чак је некима пала на памет прерана смрт нашег воњеног професора. Он се неуморно шетао у круг по кабинету, и рукама умазаним кредом додиривао столове, књиге, дневник, торбу, па чак и ученике. Свуда се налазе сабласни бели трагови, које са гађењем посматрамо.
Онда почиње да нам прича виц: ’’Једна плавуша каже да су јој украли ауто, друга каже да га је видела. Ова је питала да ли је запамтила ко је, а друга одговара да је записала број.’’ И почиње да се смеје. Нема потребе да кажем да га нико није разумео..
