Заиста ми не треба пуно да будем срећна. Само мир. Дан који прође без свађе, драња, трескања и пакости, за мене је срећан. Зато волим да будем сама. Онда могу да се препустим свом свету. Шетам по стану и осећам мирисе свеже опраних завеса, тек стављеног шанел парфема моје мајке, мешавине дуванског дима и паре која се шири из рерне. Опуштено седим на поду, цртам и грицкам кикирики. То је за мене спокој.

Али какав је то дан ове моје породице Адамс који прође без тензије? Изашла ми је алергија, и кућног љубимца (зеца Перу) дала сам баби, да га чува на 2 недеље док ме не прође. Заволела га је, али наравно да ме је напала одмах са прага, почела да урла, да прети да ће да га баци у контејнер, а мене слала тамо одакле сам изашла пре доста година. Побогу жено, имаш 77 година и још увек ниси научила да даме не псују.

Сматрам да све може да се реши разговором, под условом да обе стране лепо саслушају и кажу све што имају. Нема потребе за драмом, свађом, циком и вриском. Заиста ме боли глава од свега тога. Кад би се само неко потрудио око нечега што није његово сопствено дупе, све би било толико лакше. Огорчена старица би могла да дође да ме научи да правим облатну рецимо, уместо да ме псује и прича простоте и вулгарности које чује на Пинк телевизији.

Али наравно, не ограничава се она на псовању породице, то се проширило. Подразумева се да се највећи део сручи на мене, најмлађа сам, је л’ да. Никад нећу да заборавим моменат када је наша дугогодишња пријатељица, коју смо баба, мајка и ја среле на улици рекла да жури кући, пошто је 6 сати а још увек није скувала ручак, муж ће да седи гладан, пу, пу, не дај Боже. Баба се само продрала на њу ’’Реци му ’ево ти пичка’, кад ти тражи ручак, а не да се пренемажеш ту’’. Жена је отишла згранута, а баба се поносно смејала. Баш је добра фора, зар не?