Нисам најлепша. Нисам најбоља. Нисам најпаметнија. Али нисам као друге.
Плачем. Не због тога што немам, научила сам да живим са тим. Постоје бољи од мене, али сам захвална онима који су увек ту поред. Који не гледају мане које имам, већ им је битан онај мањи број врлина.
Сањам. И трудим се да снови постану стварност. Небитне гурам од себе. Терам срећу да ми се осмехне. Нисам дрска, али немам времена да причам о глупостима. Када одлучите да причате о томе како сам љубоморна, дајте ми добар разлог - на кога да будем?
Понашам се незрело? Да, волим да скачем улицом, певам кад сам срећна и вриштим кад осетим потребу за тим. И волим да седим код тате у крилу.
Не јављам се свима? Не, неки то не заслужују.
Трезна мислим, пијана говорим. Разочарам се, узвратим ударац и наставим даље. Изгубим неког, добијем другог. Грешим, човек сам. Али ја бар уживам!
Кад не видиш крај,
и кад светлост је мрак,
где ти је рај?
Шта ти је знак?
Да си слободан.
Причаш о том осећају.
Летиш, па паднеш.
И опет устанеш.
И нећеш све да ти дају,
хоћеш нешто и сам да узмеш.
Али, кад упериш прстом,
неко ти опет држи руку.
И шта да изговориш?
Чујеш само неподношљиву буку.
Али лепо је ту, у сну,
док живиш у пупку света.
Као маховина, доле, на дну.
Бежећи од слобогног лета.
Кад не видиш крај,
кад светлост је мрак,
где ти је рај?
Шта ти је знак?
Да си слободан.
Али кад црно је све, сети се.
У ПОНОЋ ПОЧИЊЕ ДАН.
Био једном један Лазар, поред њега Милош, заједно сви на бојном пољу са још пар јунака. Дали су свој живот за отаџбину, срљали у сигурну смрт за слободу следеће генерације. После њих је остао Марко, кажу био је краљевић. И он се борио за слободу, задавао муке душманима, и помагао свом народу. Било је то пре много година, песме и легенде су испричане стотину пута. На нама је да ли ћемо веровати у њих.
Толико црних дана и црних ноћи пролази вековима. Толико успаваних јунака, који никако да се пробуде из свог сна. Легенде постају све тише, песме се заборављају. Нама остаје да са сетом размишљамо о прошлости, враћамо филм на нека готово избледела времена. И да се надамо.
Надамо се Сунцу. Надамо се поветарцу који мрси косе девојака док насмејане играју коло. Надамо се да ћемо чути жубор реке и смех мале деце. Надамо се обновама наших цркви, повратку протераних. Надамо се зеленим пољима, свежем воћу, земљи која цвета попут нежног пупољка, сваким даном све лепша, већа и јача.
Уместо тога видимо поглед тужног човека. Поцрнела поља, сиво небо, и неке стране људе.
Корачам кроз оно што је некада било градкси трг, пун људи и живота. На њему је сада само жена, у којој видим своју прошлост, своју садашњост и будућност, чији бол осећам. Тај бол ми навире у душу, облива ме попут хладног зноја, на лицу ми мами осмех патње док ми стеже грло. Око ње је троје мале деце, у исцепаној одећи. Тату су изгубили, у тамо неком рату. Она ми говори да касним. Касним као речи оправдања за ова дуга корачања, бежања, сањања. Даље лутам завејана сопственим мислима. Скоро да стаје дисање.
Отварам очи. Рано је. Зарањам лице у јастук, трудим се да заборавим ову слику, да је избришем из главе. Осећам речи како струје, осећам дан како свиће, како се буди. Заробљена, ногама у земљу, рукама у сунце. Помишљам колико милиона тако клацка, беспомоћно, са жарком жељом за променом. И смејем се. Смејем се тежини те празнине.
Држани смо у магли. Не видимо светлост, само бескрајну таму. Напипавамо пут. Можемо да видимо само своје шаке како траже излаз. Али, ако би се сви ухватили за руке и заједно закорачили у ту маглу, врло лако би изашли из ње. Са братском душом поред себе, јунацима са леве и десне стране, са 9 милиона срца која куцају за исто - слободу, уз речи мајке : ’’Хајде чувај ми их Боже’’. Са њима можемо све.
Отвориће се рај, кад се ’небески народ’ сложи, док поносно хода улицама своје душе, дајући све за свету земљу и спокој свих светих предака. Својој мајци вечно одани, са крстом око врата, на крилима победе. Двоглави орао нека лети небом, уз звона светих манастира, осмеси деце нека га прате. Нека Обилићи галопирају уз звуке трубе, док се иза њих чује песма сваке Косовке девојке. Сва тама ће нестати из душе Србије, која је њен најлепши део, а на Видовданско јутро, Сунце ће сијати јаче него икада пре, док га посматрају породице на окупу.
Биће једном један Лазар, а поред њега Милош. После њих остаће Марко, причаће се био је краљевић. А све песме и легенде из дубине душе испричаћемо још стотину пута.
Само ретки виде моје право ја. А сви остали само оно што сам ја изабрала да покажем. Има толико тога још о чему немате појма. И ја сам саградила тај зид. Не да блокирам све, већ да видим коме довољно значим и ко ће га прескочити. А моје име мора да је толико укусно кад је вечито у вашим устима. И онда сам да сам нешто, кад ме чак и људи које не познајем мрзе. Треба једном у мојој обући да прошетате па да ми судите. А, у ствари, ко сте ви уопште па да ми судите!? Нисам савршена и не желим да будем. Али пре него што уперите своје прсте у мене, будите сигурни да су ваше руке довољно чисте. Једноставно вас не волим. Неки мисле да сам луда и дебил, али моја стварност је само другачија од пишљиве ваше.
И зависни мрзе само ствари које не могу да имају и људе на чијем месту никада неће бити. А знате шта? Завист је болест. Док то не схватите, само наставите да кењате. Можда једном, за неких 30 година и кажете нешто паметно. Али девојке као ја не свраћају више ту толико често. Морате да научите да ме волите и поштујете, јер ако ме мрзите само губите ваше пишљиво време. Јер не можете да ме победите, а камоли да ми се придружите. И само желим да кажем да како те људи третирају - то је њихов проблем, а како ти одреагујеш, то је твој...
