Пискарања

Размажена сам, а он је тврдоглав, баш смо се супер нашли, зар не?

Ти да заменимо улоге не би издржао ни минут на мом месту, веруј ми. Можеш само да ми даш руку, па да се водимо кроз ову вукојебину од живота. Али не, ти имаш још више поноса од мене, па ћемо увек све да прећутимо.

Ја имам свој Твитер, своје свеске, и помало овај блог, ти имаш сопствене начине да се издуваш и побегнеш од стварности и тако већ пар година. Највише волим кад ми кажеш ’А можемо и заједно..’, и наравно да нећу да те одбијем. Ствари које ме наводе да урадим неку глупост су ми увек причињавале велико задовољство. И ти ме наводиш да правим глупости.

ТОЛИКО труда уложим да не видиш колико се трудим око тебе. А ти си таако арогантан, у исто време и невероватно привлачан. И увек претерујеш, не знаш да станеш, не можеш да се смириш. Најгоре је што сам ја поверовала у ту твоју причицу, па је свако вече премотавам по глави, док не заспим, са све твојим именом на уснама, и твојом сликом на позадини телефона.

Како смо се само волели, као да смо знали да се више никада нећемо волети. Али није битно шта се десило, битно је шта ће тек да се деси, како да се ослободим ове опседнутости, како да престанем да те ОВОЛИКО волим??

Сутра ћу све небитно да му испричам, и све битно прећутим, као и обично. И тако до краја. 

Направим неку глупост понекад да ми не би било досадно. Мени су моје глупости баш супер. Посебно све оне грешке, и сви они који су ми били грешка. Гледам да се не кајем ни због чега, по принципу - ако ми је у том моменту било лепо, значи нисам погрешила што сам то урадила. И опет бих.

Могу ја да се правим до сутра да ћу да окренем нови лист од понедељка, рукопис ће ми увек остати исти, и то је океј. Колико ми је старијих рекло да се зајебавам сад док је време, да је њима жао што нису више глупости направили у мојим годинама. И држим се тога.

Ја кад год покушам да пробудим ово дете у себи оно ми каже ’ево мама сад ћу, још само 5 минута’, и ето. 

Шта сам све радила из пристојности, неки не би ни за хонорар, и онда ми је синуло - УЖИВАЈ МАЛО. А за све ове бабе што ми причају да у ЊИХОВО ВРЕМЕ то тако није било, ајде се ви лепо вратите у ваше време без ТВа, хиспано-турских-индијских серија и лекова за притисак па да вас видим!?

Укапирала сам да, ако желите да будете срећни морате да завршите започете ствари -флашу вина, кутију лекова, штанглу чоколаде, до пола испушен џоинт. И онда је океј.

По мени је сасвим океј претерати, само пазите да не претерате у претеривању. 

Колико сам само пута чула оно ’паметнији попушта’, и ’компромис је кључ добре сарадње’. Другим речима, боље пакт него рат. Треба прећутати, сложити се, покорити, све у циљу да се избегне свађа.

Некад нам једноставно пријатељство или веза превише значе и не желимо да се упустимо у расправе, из страха да ће нас то довести до прекида односа. Углавном се трудимо да сачувамо нешто што је већ на измаку, и онда прећутимо и оно што можда не би требали.

Често затекнем себе како спуштам главу и гризем се за усну, ’жао ми је, дружимо се већ 10 година, не могу то да јој кажем, повредићу је..’. И онда се бес полако скупља у мени, једна ствар се ниже за другом, очи одбијају да зажмуре у неким ситуацијама.

Постајем роб тог пријатељства из страха да га не сахраним. 

Сваки пут кад потпишем тај пакт, пристанем на неки компромис, то све више и више отежава ситуацију. Кад-тад ћу морати да кажем све што се у мени гомила толико времена, што ће засигурно довести до рата из ког неће изаћи ни један победник, већ ће остати само хиљаду порушених кула.

А опет, константни мали ратови ће исто тако временом порушити куле.

Питање је шта је боље, пакт или рат?