Моја супермоћ је да задржим сваког мушкарца. Шалим се, бесмртна сам.
Тако понекад чујем песму која ме подсети на ту и ту особу, тај и тај тренутак па мало премотавам сећања по глави. Дођем некако и до бивших, мада се трудим да их заобилазим било у глави, било на улици. Углавном размишљам о томе како и зашто се распало, мада схватам да зато што имам став, понос и принципе, зато и немам ништа друго.
Нисам толико јака на речима да ти кажем да сам слаба на тебе, али сам зато јака на писању порукица у пола ноћи кад ме ухвати нека носталгија, макар се после гризла недељу дана због тога. Не волим да причам о неким особама. Лажем, не волим да причам о својим осећањима према неким особама, углавном о једној, тј једном. Вероватно зато што ви сви толико боље од мене знате шта ми се дешава, а лекције стварно не желим да слушам, иначе бих причала са мајком.
Нормално да ми се свиђа, је л’ знате какав је, ало? То не значи да ћу покушати ишта наравно, не желим да сахраним пријатељство које већ пропада. Само понекад волим да размишљам о томе, иако никад не бих признала чему се надам заправо.
Тако ми се сере од ове жене у мени, али не могу да је склоним никако. Ипак, трудим се да ми понос увек буде важнији од емоција, где год ме то довело, је не желим да се спуштам више уопште.
Јесте да велика моћ заслужује велику жртву, али неке ствари су за мене малтене свете, и неких ствари се никада не бих одрекла па макар било због њега. Не могу то да објасним, с обзиром на то колико ми се мисли супротстављају међусобно, али не могу баш све да урадим. Можда једног дана. Сад још увек не.
