Пискарања

Некад помислим да се жене друже само да би сакупљале материјал за каснија оговарања и пљувања. То се може протумачити као љубомора, ривалитет, злоба, или нешто четврто, али никад се не може потпуно објаснити.

Рецимо, шета се Теа градом, сретне Мицу, Цицу, лице јој се озари, *мвах мвах*, настави даље и шатро ставља прст у уста, као повраћа јој се, уз обавезан коментар типа ’дроља’.

Најпре Кићи, Тићи, помогне да смува дечка, да би наредна два месеца детаљно описивала по чему се може закључити да је дотична веома дружељубива кад су мушкарци у питању. Исту ће тешити када раскину, док успут преврће очима и шаље Мици, Цици, поруке о тотално аут одевној комбинацији Киће, Тиће.

Често се може чути реченица ’Слободно ми реци, нећу никоме да испричам’, док у исто време твитује о томе.

Кића, Тића, Мица, Цица и Теа су најбоље другарице, али чим нека од њих није присутна, њених 5 килограма вишка и прекратка сукња су моментално на тапету. О лошем избору момка да и не говорим.

На питање зашто иду сваки дан на кафу, ако се не подносе, одговориле су да ја то не бих разумела. У праву сте, не разумем. 

’’Никада не очекуј да се нешто догоди, боље бити изненађен него разочаран.’’

А да ја вас питам, шта је са оним стварима које не очекујеш, а разочарају те тако јако, да не можеш да се повратиш после тога? Шта је са оним људима који причају једно, раде друго, па после причају нешто треће? Шта је са такозваним друговима који су спремни да те зајебу као ништа због тамо неке везе? Шта је са мушкарцима који се понашају као најгоре алапаче, илити боље речено АТЕНШН ВХОР? 

Лепо се напуцаш разно-разном хемијом, свака пета реч ти је ’теретана’, обучеш се онако како мислиш да је ИН, бацаш стотине евра на гардеробу, кад изађеш мораш да будеш у сепареу, и да пијеш виски јер си сељачина. 

Онда наваташ неку рибу, свидиш јој се на први поглед, док те не упозна. Таман се спремиш да је јебеш, кад, ОП, један викенд се убијеш од живота, дроге и алкохола, a другарицу не препознајеш, док бауљаш около.

После три дана раскинеш са том својом девојчицом, која после чује да си је преварио са другарицом, која је са њом много ближа него са тобом. Ти се наравно не сећаш ничега, али уместо да демантујеш све што се десило, ти изокренеш причу толико да испадне да те је твоја другарица спопадала, а ти јадан ниси могао да се одбраниш.

Посвађао си две најбоље другарице јер си сељачина, искомлексиран дечкић са трипом да си јако велики. А био си ми драг, мајке ми.

После свега тога, ти си зајебао свог најбољег друга. Зашто? ЈЕР СИ СЕЉАЧИНА.

А онда поред толиког недостатка морала и интелигенције, ти заиста приђеш својој другарици у граду, иако си се пре тога клео да си покушао да изгладиш њихово пријатељство. И после тога јој се не јављаш кад је сретнеш. Јер си сељачина, наравно. 

Сви филмови у којима играм су трагични, тако да нема шанси да и овај не буде, посебно с обзиром на то ко игра главну мушку улогу.

Морам бар некад да помислим да све што ради, ради искључиво мени у инат. А кад се неко прокурчи, онда не зна да стане, само иде напред, јури буквално главом у зид, а никад да се заустави. Једноставно се понавља и никад му није доста.

У својој глави замисли нешто, и то је то, крај, можеш да га дуваш. И кидам се, вриштим у себи, а не могу да изустим ни једну реч. Почињем да се тресем, срце ми убрзано лупа, уста ми постају сува.

И само ми преостаје да спустим главу и одем, поражена од нечег што је далеко испод мене. Трудим се да искулирам, смејем се, и трудим да не заплачем, а кад крене да ми прича нешто, само окренем главу.

Остаје ми да се питам како и зашто смо до тога дошли.

’’А кад ћеш ти да одговараш?’’

’’На Видовдан.’’ 

Сео је и почео да се смеје. Толико типичан одговор за неког од нас. Ми смо наравно почели да урламо и испуштамо неартикулисане крике, док је писао по табли. Чим се окренуо, умирили смо се.

’’Шта ме гледате, има неко неку идеју?’’

’’Има Питагора професоре.’’

И опет урлање. Наставио је да предаје, потпуно нас кулирајући. ’’Нацрташ кромпир, онда се прекрстиш, и нађеш синус и косинус.’’ 

Тог дана је каснио на час читавих 8 минута, што се дешава једном годишње. Вероватно је то последица недавне болести, због које је одсуствовао из школе читава два дана. Болница је примила безброј позива забринутих ученика који су се распитивали о његовом здрављу, чак је некима пала на памет прерана смрт нашег воњеног професора. Он се неуморно шетао у круг по кабинету, и рукама умазаним кредом додиривао столове, књиге, дневник, торбу, па чак и ученике. Свуда се налазе сабласни бели трагови, које са гађењем посматрамо.

Онда почиње да нам прича виц: ’’Једна плавуша каже да су јој украли ауто, друга каже да га је видела. Ова је питала да ли је запамтила ко је, а друга одговара да је записала број.’’ И почиње да се смеје. Нема потребе да кажем да га нико није разумео..